U KASNU jesen, kada Dunav već s večeri presvlače guste magle, a voda postaje ledena, riba počinje da se krtoži. To je uobičajen ribarski termin za zimsko smirivanje i grupisanje somova, šarana, smuđeva, tolstolobika, amura i drugih od ukupno pedesetak vrsta koje žive u velikoj reci. Istovremeno, to je znak da dolazi najbolje vreme za alase čije mreže će, ako reka u međuvremenu ne zaledi, bez prestanka „raditi“ sve do aprila, vadeći kapitalce često teške i preko 50 kilograma.

- Ovaj deo je uvek bio najbogatiji ribom ne samo na našem toku Dunava, tako je i danas mada je nema kao nekada - veli, izvlačeći sa pomoćnikom Aleksom Vidakovićem jedan od svojih „bolona“ ili dubinskih mreža širokih dvadesetak metara, apatinski alas Dušan Medić (43).
- Evo, ovaj som je težak svega sedam-osam kilograma, ali biće narednih nedelja i mnogo većih, pošto primerci od 40 i 50, pa i više kilograma, nisu retkost.

Medić je jedan od poslednjih profesionalnih ribara u najsevernijem srpskom gradu na Dunavu. Na obostrano zadovoljstvo, kooperant je apatinske ispostave „Vojvodina šuma“. U Apatinu ih je, inače, u prvim decenijama prošlog veka, bilo više od 400, a godišnje su lovili i do milion i po kilograma najbolje ribe! Dušanov godišnji ulov kreće se oko deset hiljada kilograma, a na vodu, svakoga dana, izlazi ispred svoje ribarske kuće na „Lavaču“, potezu Dunava desetak kilometara nizvodno od grada.

- I danas je, mada smo je bitno proširili, pa to odavno već nije, svi zovemo koliba, baš onako kako ju je zvao njen prvi vlasnik, naš veliki pesnik i akademik Stevan Raičković. Ovde je, pre nego što ju je 1974. prodao mom stricu sa kojim je bio blizak prijatelj, provodio svako leto. Tu je napisao mnogo svojih pesama, uz ostale i onu „Lavač“ koju mi Apatinci naravno najviše volimo - kaže sagovornik „Novosti“.

Dok krupne „praksle“, što je u Apatinu sinonim za deverike teške preko dva kilograma, iz „bolona“ prebacuje u svoj „apatinac“, hrastovi čamac dug oko šest metara koji ribari koriste praktično na celom toku Dunava, Medić objašnjava zašto je velikoj reci i poslu kojim se profesionalno bavi od 1993. posvećen gotovo kao - poeziji.
- Kiša će, hoćemo li na kolibu da tamo prespavamo, često me je, u najranijem detinjstvu, pitao stric čije ime inače nosim. Jedva sam to čekao, i danas kao da čujem dobovanje kapi po njenom limenom krovu. Dok smo, tako zaštićeni, slušali noćni huk reke, pričao mi je legende o Dunavu, o Raičkoviću i njegovom velikom prijatelju Miodragu Borisavljeviću, takođe piscu koji je, samo stotinak metara od nas, imao svoju kolibu. U legendama o velikoj reci, bilo je i jesetri i moruna teških i po 150 kilograma koje su, tada, do Apatina gde su se mrestile, stizale iz Crnog mora.
- Zamislite snagu tog zova prirode koji ih je vukao da dovde, uzvodno, plivaju više od 1.400 kilometara - čudi se i danas Dušan.
- Odavno ih već nema, ali ne zato što je taj zov nestao, već zato što im je brana Đerdapske hidroelektrane presekla milenijumski put života.
Medić je, inače, pripadnik prve generacije njegove porodice koja je rođena u ravnici. U planinskoj Lici, odakle mu je, odmah posle Drugog svetskog rata, kolonizovan otac Milojko, nije bilo reke šire od jedva desetinu metara, a zanimanje ribar bilo je potpuno nepoznato.
- Kažu da su se, kada su došli u Apatin i videli koliki je Dunav, inače neustrašivi Ličani grdno prepali - smeje se, široko.
- Kasnije su se, međutim, za njega čvrsto vezali, a što se mene tiče bez opijajuće oporog mirisa ove vode u nozdrvama, ne bih mogao ni da zamislim svoj život. Zato se nikada nisam ni pokajao što sam odlučio da ga na njoj provedem.

SIGNALI PRIRODE
DECENIJE provedene na reci nauče čoveka da prepoznaje sve signale prirode koji nagoveštavaju ono što će se u njoj događati.
- Po načinu na koji klikću orlovi belorepani ili krekeću žabe, po huku ili toplini vetrova koji duvaju, možete da zaključite kada će reka da nadođe i kada će ulov sigurno biti dobar. To se, kroz vreme, u čoveku pretvori u instinkt koji onda, ne razmišljajući, samo sledi i praktično ne može da pogreši - objašnjava Medić.

OTAC “AMATER“
ZA RAZLIKU od sina, Milojko Medić (70) nikada nije bio profesionalni ribar, ali je i danas jedan od najboljih apatinskih majstora za somove. Najveći kojeg je, bambusovim štapom, svojevremeno ulovio bio je težak 52 kilograma. Uz to, on je bio prvi Ličanin koji je, početkom šezdesetih godina, osvojio „zlatni kotlić“, prestižni trofej namenjen najboljem majstoru u kuvanju ribljeg paprikaša, do tada rezervisan isključivo za Apatince nemačkog porekla koji su taj specijalitet i „izmislili“.

Autor: Đorđe Vukmirović
Izvor: http://www.novosti.rs