Морам ово интересантно и несвакидашње искуство поделити са вама.
Од 1994. до 2002.моја радионица била је у Земуну на Широкој Стази,одмах иза познатог истоименог ресторана,наспрам гараже ГСП-а.
Тог дана седео сам испред радионице и клацкао се на столици загледан у Дунав,кад ми приђоше две жене од неких 45 г.отприлике.
Прва ми се обратила некако молећиво и скрушено као да вапи за помоћ од које живот зависи.Друга је,иза ње,носила неки омањи завежљај
држећи га у руци као да су мошти светитеља, истовремено и са страхом и страхопоштовањем.
Прво питање је било да ли имам чамац и да ли бих хтео да им учиним једну врло деликатну услугу.Лепе и згодне жене,мало млађе од мене.
"Како да не, изволите,како могу да помогнем?".скочио сам са столице уз љубазан осмех старог џентлмена чувене земунске школе.(То је она школа од пре,није ова сада!)
Она жена са завежљајем,баш лепа и баш згодна црнка обрати ми се молећивим погледом:"Знате,ово у овој посуди је мој муж! "
Шта сам тада помислио и да ли сам ишта и помислио,али укопао сам се у месту.А таман сам се био уз осмех нагнуо ка њој,сав услужан.
Црнка настави у очигледном страху да ћу је сада вероватно одбити у њеној молби:"Не могу вам описати колико ми је ово тешко,али морам то да урадим.
Морала сам мом покојном мужу пред смрт да обећам да ћу његов пепео расути по Дунаву и то баш ту,код Земуна!Ако ми у томе не помогнете,не знам шта ћу,баш сам очајна."
Осмехнуо сам се:"Ваш покојни муж је.изгледа,волео Дунав чак и од мене више!"
Наравно да нисам могао одбити и заиста нисам пуно размишљао.Ушли смо сви троје(односно четворо),у моју радну шикљу,па на пловни пут.
Вода нас је носила наспрам "Шарана"кад је супруга свог животног сапутника просула по води.Дувао је благи горњак и понео пепео ка Београду,ка ушћу,ка Црном Мору,ка вечности...
"Нека ти је Богом просто,непознати друже!"-рекао сам гласно и искрено.
Понекад се сетим овога као један од најнеобичних доживљаја у целоме мом животу.Схватам као комплимент и част што је мој непознати другар одабрао баш мене за свој последњи пут.
