Tema: Beograd - Đerdap - Beograd 4.7.2009-19.7.2009

[Aka]

Stigli smo na Aku u popodnevnim satima, 03.07. Ujutro nas čekaju sitne nabavke u vidu pijace, oproštajno piće sa drugarima, a onda...

PS

Slike koje ćemo postaviti, nisu hronolške. Zbog loših vremenskih uslova, birali smo bolje fotografije ali i dalje se izvinjavamo na njihovom kvalitetu... Trudićemo se da sledeće godine napravimo još bolje  
Ovo je foto dnevnik putovanja sa nekim elementima daljinara, a planiramo da uskoro objavimo i neku vrstu foto-daljinara Dunava Beograd-Tekija, gde ćemo probati da obeležimo lepa mesta i njihova imena.

Putopis možete pogledati i na:
http://www.plovidba.info/putopisi/putovanje-na-djerdap-2009.html

[Aka]

Po starim dobrim srpskim običajima (Good old Serbian Tradition), opraštanje je počelo. Ronac i Toške su jedini došli da nas isprate i mašu (valjda da budu sigurni da smo stvarno otišli).

U 14:38 smo stvarno krenuli, nasuprot najavljenom polasku u 13:61  . Morali su da nas odvežu (protiv naše volje) verovatno što su mislili da u suprotnom nećemo nikada otići.



Nismo daleko odmakli. Prva stanica je Bela stena (1160km). Svratili na hladno piće kod Wercce, na zasluženi odmor, posle duge vožnje. Na pustom Švebu zatičemo drugara sa foruma, koji sa porodicom uživa u debeloj hladovini. Ispričasmo se malo i produžismo na zasluženo pićence.



Vreme u zanimljivom razgovoru sa Verkom uz malo pića i skoro najbolji domaći kačkavalj koji smo ikad jeli, nekako je proletelo. Krenuli sa Bele stene... valjda je sad počeo godišnji odmor!?! Ili je možda još jutros na prvoj rakiji...



Naš verni četvoronožac Boža se unervozio, uskakao u dunasa, vrteo po brodu u krug, zabrinuo nas svojim ponašanjem... dok nismo zahvaljujući nepobitnim dokazima shvatili da je cuka samo htela da  . Iako mu ni reč nismo rekli, tj grdili, bio je tužno posramljen naredna 2h.

Prolazimo Vinču (1145km)



a par kilometara nizvodno i Ritopek (1145km)



koji nas svojom lepotom nikada ne ostavi ravnodušnim i posle dosta kiše i vetra stižemo na Golog Đoku (1132km), adicu preko puta Grocke, na banatskoj strani  gde se vezujemo za veliku vrbu koja raste iz vode. Komarci su nepodnošljivi, ali za neko čudo ne smetaju nam previše. Da li je u pitanju umor ili godine provedene u prirodi i stečeni imunitet na dosadne krvopije.



Mrtvi umorni od prethodnih nabavki za odmor, jurcanja i završavanja zaostalih obaveza, idemo na konsultacije sa najdražim delom brodskog enterijera. Njegovim veličanstvom, Krevetom.

[Aka]

Dan počinje kako se samo poželeti može: vedro nebo bez oblačka, sunce, ptice cvrkuću... i naravno Božini ostaci od sinoćnje muke. 1 sat ribanja dunasa i još pola sata samo-ribanja. Ako se po jutru dan poznaje, biće ovo sve, samo ne dosadan odmor. Sirotu kucu nije prošla rednja.

Dvoglava veštica pomalja prvu glavu iz kabine. Trčim da kuvam kafu. Moram da požurim dok i druga glava ne prođe kroz vrata.

Ne znam čemu strah od veštice koja ne progovara dok ne popije kafu, a posle iste se baca na mešenje/stvaranje doručka. Boža je kao i svako usr dete dobio supu i pirinač, a kao svako razmaženo derište morao da bude moljen da to i pojede, malo iz ruke, onda je shvatio da to i nije tako loše.

Oko 15:00 zaključujemo da uprkos lenjosti možda treba krenuti i dalje, pa je naš put nastavljen.

Posle samo nekoliko minuta plovidbe prolazimo Brestovačku adu (1128,5km). Nažalost, visok vodostaj Dunava je preplavio prelepi peščani nanos na donjem špicu.



a uskoro se na desnoj obali pojavljuje i Jugovo (1120km), izletište Smederevaca.



Sa levog boka Ake se vidi Smederevska ada (1118km) dok je prekoputa Smederevo (1117km)



i malo nizvodnije, ostatci Smederevske tvrđava (1115,5km)



Posle gasovoda i Kovinskog mosta (1112) preko Dunava,



na levoj obali se pojavljuje ulaz u Kovinski zimovnik (1109km).



Zatim, opet na levoj obali Arkovačka ada (1106km) i veliki sprud iznad nje, koji je već postao ostrvo.



Na desnoj obali, ušće Morave (1104,8km).



Potom, nailazimo na Stojkovu adu (1097km), odlično mesto za ribolov smuđa i šarana, ali nažalost, ne zadržavamo se ovaj put.



Preko puta Stojkove ade, na levoj obali je ulaz u Gajski rukavac i plažu Raj, ali o tome malo kasnije.



Na desnoj obali Kostolački kanal (1095,3km).



Drugi ribolovački raj, ovaj put sa malo čamaca usidrenih na obalama, ostavljamo sa leve strane - Žilovu adu (1091km)



Dok sa leve strane ostavljamo obronke Deliblatske peščare,



stižemo do Zavojske ade (1073km) i Brzog dunavca a malo potom i do Čibuklije (1072km)



Propustamo tradicionalno pijenje kafe u Ramu (1077km).



Na levoj obali, početak kanala DTD (1076km), Bačka palanka - Novi Bečej. uprkos visokom vodostaju.

Sa leve strane, na horizontu se pojavljuju obronci Karpata i ušće Nere (1075km), odnosno granica sa Rumunijom. Olupina našeg bagera koji se prevrnuo i potopio (1074km), sablasno viri iz vode,





Na popodnevnom suncu, prolazimo pored prve rumunske ada - Kalinovčića (1067,5km)



Posle 5 sati vožnje i oko 70 pređenih kilometara stižemo u zaliv Kiseljeva (1062km) na Srebrnom jezeru.
Došao nam drugar sa foruma, skipper, na piće. U prijatnom i opuštenom ćaskanju, vreme leti.

Siroti Boca je tek oko ponoći dobio zasluženu šetnju. Veselo je trčkao oko nas dok nije shvatio da tu ima i cica-maca. Maca je kopala po kontejneru kad ju je isprepadao glupi pas koji je tresnuo njuškom u isti. Naravno, neuspešna jurnjava, drvo je bilo previsoko za smotu. Ubrzo je pronašao još jednu, ali je i ona bila brža. Malo svađe sa lokalnim kučićima i povratak na čamac.

Na keju je Boca spazio još jednu mačku, pojurio za njom i tu nastaje komedija. Maca je izgleda brodska i ima svoj prozor za ulazak, ali j ga, neko je zatvorio isti tako da je u stilu Pink Pantera samo skliznula niz staklo, sve grebući kandžama, ali ipak pade u vodu. Tu nastaje trka u slobodnom plivačkom stilu. Boca pokunjen - izgubio je.

[Veštica]

Pošto je dogovor da procunjamo sa skipperom po Gradištu propao, zaključili smo da nas ništa ne zadržava da nastavimo dalje i obradujemo svojom posetom prijatelje u Dobri.

Veliko Gradište  (1060km)



Moldova (1047km)



Vinci (1047km)



Golubac (1044km)



Gvozdena vrata (1039km)



Golubačka tvrđava (1039,5km) (Jerinin grad), je jedno od najlepših srednijovekovnih utvrđenja iz XIV veka u Srbiji. Neponovljiv položaj, na samom početku Đerdapske (tuski girdap - vrtlog, brzak) ili kako su još rimljani zvali "Gvozdena vrata". Sam grad "silazi" nekih 20ak metara u Dunav.



Stena Babakaj (1039,5km)



Pogled na klisuru kroz Gvozdena vrata. Podsetili smo se zašto ovde počinje Đerdap. Vrtlozi i brzaci su toliko jaki da brod zakreću sa kursa i po 20^o. Polave u gornjem toku Dunava su naterale nadležne da isprazne akumulaciono jezero, ali baš tu, kod Golupca, gde se tok Dunava sužava na svega nekoliko stotina metara, stvara se vodeni "čep". Rezultat je razlika u nivou Dunava od 1,5 metara na samo 20ak kilomatara.



Brnjički potok (1033km)



Čezava (1026,8km)



Stižemo popodne u Dobru i kao što smo se nadali   stvarno izazivamo osmeh na licima domaćina. Uprkos nameri da žurno putujemo nizvodno, a vraćamo se duže, uz zadržavanja na omiljenim lokacijama, nije bilo šanse da se tek tako provučemo sa samo pićem, kafom i nastavkom puta. Kao i uvek, boravak je izuzetno prijatan i zabavan, a delovalo je da se i Božidaru dopada, jer se zaljubio na prvi pogled u njihovu ljubimicu Mašu.



Kao mala ilustracija brzine rečnog toka, pogledajte zategnutost sidrenog lanca (izmotali smo oko 40m lanca fi12 i sidro od 60kg na dubini od 6m) i vrtloženje vode oko pramca i boka broda

[Veštica]

Jutro počinje kad kao dobra Veštica rešim da budem i dobra domaćica pa pozovem naše drage prijatelje na doručak. Prvi put pokušaj pravljenja kiflica, ispao više no uspešan (dokaz - prazna činija). Družili se malo na Aki, malo kod njih u dvorištu. Mi najavili odlazak i pre nego što su pomislili da pale krpe (prošli put smo se zapatili 5-6 dana). Posle napravljenih dogovora da ćemo sigurno i u povratku svratiti, a možda i oni nas posete u Kazanu, rešili da definitivno krenemo. Polazak dok smo još imali sreće da na ovu krizu nemamo u najavi i plaćanje alimentacije. Božina i Mašina ljubav se na našu sreću, a sigurno bar Bocinu nesreću, zadržala na platonskoj.

Napuštamo Dobru (1021km) i u širokom luku izbegavamo plićak oko ušća Dobranskog potoka.


Plovimo dalje pored Kozice (1016km), Bosmana (1014km) - brda koje duboko zalazi u Dunav, Pesače (1012km). Nažalost, prejaki limani i nizak vodostaj nam nisu dozvolili da se vežemo za stenu u Gospođinom viru... sledeće godine.



Potom stižemo do Lepenskog vira (1004km), velikog razočarenja posmatrano sa Dunava.



Kao i do ušća Boljetinske reke (1003km) koje je za viših odnosno normalnih vodostaja, lepo mesto za prenoćiti. Nažalost, za Akin gaz od 1,3m bilo je previše plitko.



Ostavljamo rt Greben (999km) iza sebe i pijemo piće za "silazak" na trocifrenu distantnu oznaku u obliku naopakog Vešticinog registarskog broja



i ispred nas se pojavljuje Donji Milanovac (990km), nama iz nekog razloga drago i simpatično, malo pa primorsko, mesto. Sa desne strane, u uvali iza rta Greben je potopljeni stari Milanovac, tada zvan Poreč, inače rodno mesto Kapetana Miše



Ovaj put nismo stali u Milanovcu. Plaža koju su gradski oci napravili je neuporedivo lošija od one stare, šljunkovite, pritom i jako zapuštena. Produžavamo dalje i oko 18:40 se sidrimo u Porečkoj reci (989km).

[Aka]

Malo zbog potrebe za pristupom Internetu, malo zbog tople vode i kupanja u Porečkoj reci, malo zbog lenjosti i umora od predjenih 150km... sve u svemu, 2 dana se zadržavamo, uz povremene odlaske do Milanovca na kafu.

    

[Aka]

Posle kasnog doručka, lagano napuštamo bezbednost zaliva i krećemo ka Malom kazanu. Dan je savršen i lepo raspoloženje je prisutno. Prolazimo Veliko (984km) i Malo (982km) Golubinje i uključujem auto-pilota.



Kroz glavu mi prolaze odlomci iz "ZoNi" pokojnog Milenka Popovića. Locmani su odavno nestali a Đerdapska klisura ukroćena. Idemo u dobro poznate krajeve, ali se u srcu ipak javlja zebnja. Surova i u isto vreme prelepa priroda Đerdapa nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Dok Aka samouvereno seče, kao ulje mirnu vodu Dunava, razmišljam o Milenkovoj hrabrosti i željama za pustolovinama. U gumenjaku oko Balkana, davne '68.





Ulazak u Klisuru odnosno veliki Kazan (973,8km) je kao i uvek impozantan. Ispod velikog Štrbca (763mnv), odjednom, samo boja vode nas nagoni na razmišljanje da li smo ipak na Dunavu. Stene, miris eteričnih trava i zrikavci koji pevaju u horu govore da smo stigli na more.



Prolazimo Pecku baru (972km) a ispred nas se pojavljuju balon stanice Pena (970km) i Varnica (968km) koje su u davna vremena služile za regulisanje saobraćaja u đerdapskom tesnacu.






Oko 16.30 stižemo na Hajdučku vodenicu (967km), posle obilaska Trajanove table (965km), spomenika davnih vremena i spomenika ljudske gluposti. Monument koji je prkosio surovoj prirodi vekovima, sada je u tužnom stanju, pun grafita. Da je pokojni gospodin Srejović samo malo razmišljao prilikom premeštanja Table zbog izgradnje Đerdapa I, ili se barem ugledao na stare majstore, Tablu bi podigao višlje. Da je zaštiti od uticaja Dunava i bahatih turista koji se vezuju čamcima i penju po njoj.







Dok se sidreni lanac odmotava, sa rumunske strane nas posmatra Decebal, zabrinuto gledajući ka Trajanu.



Odlazim malim čamcem da razapnem kanape u stenama Malog kazana gde planiramo da ostanemo par dana. Naravno, prvo se valja pozdraviti i popiti piće se sa prijateljima koji su već danima usidreni na Hajdučkoj vodenici. Dižemo sidro i polazimo ka "kolevci" koju sam napravio. Veštica iskusno i u pravom trenutku hvata kanap koji je vezan za lesku u stenama i munjevito ga vezuje za bitvu. Istovremeno, ja stižem do krmenog kanapa i činim isto. Vezani smo, sada ostaje samo dotegnuti kanape i dodati poneki špring. Ne pamtimo ovako brz Dunav u ovom delu. Liman je toliko jak da Aka od 16 tona neprestano pleše levo desno. Na samo 3 metra od nas su oštre litice. Odlazim da dupliram kanape, i nadam se da će proći neki od putničkih brodova, da proverim čvrstinu veza pre spavanja, dok Veštica mesi hleb za večeru.



Eto, vidite, nautika i alpinizam su tesno povezani

[Aka]

Jutro je osvanulo kišovito. Okomite litice klisure i skoro crno nebo su odavali utisak tunela. Saobraćaj na Dunavu, preko svih očekivanja. U sat vremena prolazi 5 turističkih brodova, poznati kao "Bele lađe" i 2 velika gurača. U uskom akvatorijumu Malog kazana, talasi ne stignu da se smire od prethodnog broda, a iza krivine se već pojavljuje novi. Utisak tunela, je zamenilo uverenje da smo na Kikladama u vreme maltema. Srećom, brzo se razvedrilo, pa više nema izgovora... Prekidam na kratko ovo pisanije, Božidar sve upornije pokazuje "onaj" molećiv pogled. Izgleda da je i on lepo večerao. Sačekajte, brzo se vraćam, a "zameniće" me par slika koje su bled pokušaj dočaravanja lepote Đerdapa. Pokušajte barem delom da uživate u njima.

Malo besplatne reklame za Garmin








Eto, obavili smo i to, pa su i ostali članovi posade Ake uživali



Mada im je silno fotografisanje pomalo dojadilo









Nažalost, samo smo 2 dana uspeli da uživamo u lepoti malog Kazana i Hajdučke vodenice. Imali smo dve posete, kopnenim putem. Prvo su nam svratili dragi gosti iz Dobre, isti oni kod kojih smo već bili i kod kojih ćemo još jednom svratiti. A, tradicija je čudo, ne sme se prekidati. Mi smo zaista uživali, u čemu su nam se drugog dana popodne pridružili Igor i Dana, oduševljeni toliko da ih nismo dugo nagovarali da produže boravak i probude se u u ovoj prelepoj divljini.

Igor je dostavio svoje viđenje puta na Đerdap u temi:
http://plovidba.info/forum/index.php/topic,73.0.html

[Aka]

Nažalost, obaveze nas primoravaju da oko 11h napustimo Kazan i lagano krenemo nazad, ka Porečkoj reci... gde očekujemo Ronca u popodnevnim satima.

Tužno se osvrćemo na ulazak u Kazane



i posle 3 sata vožnje stižemo do ušća Porečke reke, gde pogled ka Milanovcu zaista otkriva moć i lepotu Dunava



Oko 19h nam se događa Ronac, i poneka čašica odlične jabuke od njegovog kuma

[Aka]

Kao i obično, posada Ake nikad ne kreće na vreme gde je naumila (mada nekim čudom skoro uvek stiže na vreme), pa je polazak ka Dobri potrajao duže nego kretanje iz marine, čitavih 24h. Ali vredelo je ostati, jer je vreme najzad postalo onakvo kakvo se od leta i očekuje - da se ne može odoleti brčkanju u toploj porečkoj vodi, uz druženje sa posadom “Sare”.

Dakle, uprkos čvrstoj odluci od juče, da posle doručka krenemo dalje, ka Dobri, da li zbog pokoje jabuke viška (valjda smo se vodili onom narodnom "an apple every day, keeps doctor away"  ) ili zbog lepog dana i tople Porečke reke i beskonačnog vremena provedenog u vodi, shvatili smo da je čvrstina naše odluke oslabljene.



Ronac pravi više nego prihvatljiv roštilj, uz koji nastavljamo da proveravamo kvalitet jabuke i domaćeg vina.

E, vala, sutra sigurno krećemo posle doručka... valjda 

[Aka]

Naravno da nismo ni ovaj put zanemarili Good old Serbian Tradition, pa smo se do podneva rastajali sa društvom, kao da nismo prve komšije u marini .
No, ipak je pobedio karakter.

Posle radnog doručka, Akin motor je prijatno zabrundao.

Usput, malo šetnje i nabavke u Donjem Milanovcu, pa plovidba do Dobre. Dobri domaćin nas je dočekao sa fenomenalnim ovčijim kiselim mlekom – njegovih ruku delo, pa smo se uz piće i klopu družili do sitnih sati.

Valjda se zbog toga selo i zove Dobra  

[Aka]

Lepotu buđenja na Dunavu je ovo jutro upotpunio i pogled na kuću i dvorište našeg dragog domaćina, kog ni ovaj put ne uspevamo da “častimo” sa produženim boravkom.



I Božidar se, kako vidite, odomaćio napustivši stražarsko mesto na Aki



Posle više nego prijatnog prepodneva provednog na najlepšoj terasi na Dunavu gde je Veštica neumorno satirala poslednje ostatke pomenutog kiselog mleka, sveže ispečenih projica (by Aka) i domaćinove domaće pršute i kobasice od divlje svinje  , planiramo da krenemo i u "dahu" vozimo do Gajskog rukavca, jer treba za manje od dana stići do Gaja gde nam se pridružuje najmlađi (ili ne, posle Božidara) član posade, koji nikako ne voli da čeka.. Neka vidi da ni na Dunavu nije loše

Posle smo čuli da je u celom regionu Dobre nastala nestašica ovčijeg mleka  

Stvarno žurimo i još stvarnije krećemo,

Međutim, solidarnost na vodi nas je natarala da tek oko 17h krenemo put Gaja. Naš zajednički prijatelj Aca, poznatiji kao Luna je bezuspešno pokušavao da usidri Lunu ispred platoa. Ni Hall sidro od 20kg, ni 20m lanca nisu uspeli da zadrže Lunu od 3t na jakoj matici Dunava. Još jednom se pokazalo koliko je dobro sidro i sidreni lanac bitna pretpostavka za sigurnu i udobnu plovidbu.

Skoro pa jurcanje ka Srebrnom jezeru i odluka da ipak tu prenoćimo. Snage i iskustva ima za nastavak plovidbe, ali kako milom četvoronožcu uskratiti bar jednu novu jurnjavu sa cica-macama. Oko 23h se sidrimo u Srebrnom jezeru, pa sutra zorom, pravac Gaj.

[Veštica]

Rana jutarnja plovidba od Srebrnog jezera do Gaja, gde je sve što bi se moglo opisati, Igor već učinio

(http://plovidba.info/forum/index.php/topic,78.0.html).

Radujemo se Lukinom dolasku, a naravno i njegovoj pratnji u vidu strica i dede. Celodnevno uživanje i brčkanje, mešavina radosti i odsustva zabave što je ljuljaška podnela "beta testera"... ipak je bitnije da je ciljani korisnik uspeo da uživa na istoj.

Utisak Gaja i plaže Raj poprilično kvare barže sa peskom koje prolaze na svakih par sati, kao i lokalni nautičari kojima je ova skrivena oaza poligon za testiranje glisera, skutera i ostalih plutajućih naprava, za koje bih teško mogao reći plovila.

[Veštica]

Pošto je potomak za 15 dana mora, usavršio svoje snalaženje u vodi i sve spretnije plivanje, nema potrebe da se zadržavamo u Gaju gde nastaje vikend gužva. Polako “bežimo” u mirnije krajeve - čeka nas omiljeno drvo na Gročanskoj adi. Ni tu tradicija ne posustaje, što smo bliži vezivanju, to je nebo sve crnje, a olujni vetar pogodan da Veštice polete i bez metle.

[Veštica]

Jutro značajno lepše od večeri, što nas ako zanemarimo povratak u civilizaciju raduje.

Mada iako maca nije bilo na vidiku, proveli smo par sati dozivajući cuku koju je lunzanje verovatno odvelo na drugi kraj Ade. Srećom po nas, a i po njega, vratio se. Da je samo znao... a nije bila kazna za lutanje... pred “svečani” dolazak u Beograd, morao je da podnese ne baš tako omiljeni tretman zle Veštice – četkanje, četkanje, rekoh li četkanje? a onda detaljno ribanje i za promenu, opet četkanje do iznemoglosti ili granice da od “ovčara” ne postane terijer.

Ploveći zaključujemo da se običaja i dalje treba uporno držati, pa svraćamo na Belu stenu da mahnemo Verki i iznudimo poziv na piće na Pinti, sa kojom se zajedno vraćamo vezani u marinu.



Na putu ka marini, prvi pogled na svetlost grada je o godišnjem odmoru rekao samo jedno – THE END.

Za kraj, malo statistike ovog putovanja.